(skoro) Sve vezano za riblolov bucova by Beogradski bucovdžija

У свакој врсти риболова много је олако донетих оцена, али ми се из разговора са риболовцима, као и из многих текстова објављиваних деценијама у нашој и страној риболовачкој периодици, чини да је највише предрасуда везано управо за лов буцова. Доминира она да је буцова лако ловити, и то увек истим прибором и на исти начин, а она произлази из чињенице да се заиста многим риболовцима „једном“ десило да улове већи број буцова у једном дану („Једном ја тако у Белегишу..“). На основу само једног или неколико успешних риболова доносе се потом неупитни закључци који се потом као вечне истине деле другим риболовцима. Тако ћете много пута чути савете типа „ма само пањић и две беле мушице“, а још чешће ћете видети „буцовџије“ како наведени систем са кастмастером и белим стримерима бесомучно сатима бацају у исту тачку и вуку на исти начин. Биће, наравно, биће дана када ће и такав приступ дати резултат. Нажалост, неупоредиво чешће неће бити баш никаквих резултата, нарочито ако се буцов на одређеном месту навикао на Вашу понуду. То нарочито важи за „нападнута“ места, на којима се најлакше уверимо у нетачност друге најраспрострањеније предрасуде: да је буцов глупа риба коју је лако преварити. Пробајте, на пример, да преварите буцова код београдског Бранковог моста на Сави у близини ушћа у ноћима када површина воде буквално кључа од рауба. Најупорнији риболовци тада ухвате тек по једног или два иако сатима забацују, а да при томе нису у стању да објасне зашто и како су буцова преварили, те се лако може закључити да су га упецали на чисту упорност.

Буцова ловим већ више од четири деценије, од када сам почео да блинкеришем. У односу на лов других српских грабљивица, у лову буцова уживам за нијансу више због силовитости његовог ударца, али и због сјајне борбе и бегова док је на удици. Дуго искуство у лову буцова покушаћу да сведем на кључне препоруке за успешан лов, под којим подразумевам следећи резултат: да у годишњем просеку имате око три уловљена буцова у мери по изласку на воду. Дакле, рачунајући и она, не тако ретка, пецања на којима нисмо уловили ни рибу. Рачуница је проста и изведена без мистификација и претеривања, а износим је због младих риболоваца који неретко лако наседају на „риболовачке приче“: на српским испошћеним водама резултат од на пример 150 уловљених буцова у мери током 50 годишњих излазака на воду рачунајте као сјајан, нарочито ако ловите са обале, тј. без чамца. Биће риболова када ћемо наћи јато и у цугу уловити и десетак примерака, али биће и много излазака без ударца. Да би успешних риболова током године било што више, треба испунити много предуслова, а у њиховом опису кренућу од прибора, преко избора места и услова за риболов, до технике лова.

Прибор за лов буцова

Омиљену грабљивицу пецао сам у Русији, Украјини и Србији. Разговарао сам са многим риболовцима, посматрао некадашње и садашње врхунске мајсторе са којима сам ловио, анализирао домаћу и страну риболовачку периодику. Најзначајније је да сам током деценија мењао много прибора, тражећи идеалну комбинацију за лов буцова. Почео сам као дечак током 70-их са кратким штаповима Гермина и машинама ДАМ Квик Финеса, тешким и са малим преносом. Користили смо тада најлоне тј. монофиле (Платил и сл.) дебљине 0.25-0.30 мм, а забацивали за буцова варалице које смо примењивали и у лову смуђа и штуке, махом кашике (ДАМ Ефцет, АБУ Тоби, различите руске и чехословачке кашике, ручне радове итд.) и лептире (Мепс, Велтик и сл.). Многи су правили и мушице (израз стримери тада још није био раширен), а мој отац правио их је за целу породицу (стрица, ујаке, брата и мене) од гушчијих пера које је везивао на беле удице, како су то радили и предратни београдски риболовци. Буцове смо током 70-их година најчешће и ловили системом са васер-куглом, иза које је на око 1,5 м најлона била везана једна мушица, тј. стример, али и системом са кашикама испред којих је на бочном предвезу, на око пола метра, била мушица од гушчијег пера. Воблери тада нису још били распрострањени, а тек понеко је бацао АБУ Килера, или неку од кинеских копија (које су и тада постојале!). Почетком 80-их година Мићко Јаре, чувени вараличар са Дорћола, открио ми је Рапале, моделе Оригинал и Каунтадаун, а ускоро је стигао и Шед Рап. Тада смо Рапале тешком муком набављали из иностранства, а неретко смо због њих и улазили и у хладну воду у покушају да их извучемо из пања или камена. Али, риболов буцова због воблера који су стизали почео се суштински мењати. И у београдским радњама могли су се већ купити и бољи штапови и боље машинице, а ја сам већ средином 80-их буцова ловио штапом ДАМ Класик од 2.7 м који сам после неколико сезона заменио бољим, Силстар Иксајтером од 3,0 м. Машинице Мичел биле су већ лакше и имале бржи пренос од класичне ДАМ Квик Финесе, а побољшао се и избор најлона. Воблери Ружно паче брзо су освојили српске вараличаре, па и буцовџије.

Данас је прича неупоредиво другачија: са једне стране је боља, јер је технологија невероватно напредовала, а са друге је компликованија, јер је избор данас готово нестваран, и треба се снаћи у скоро неограниченој понуди пецарошког прибора. Да скратим причу. Риболовачки трендови се мењају, и многи их безрезервно прате, нарочито млађи пецароши.

Избор штапа

Упркос тренду да се блинкерише све краћим штаповима, ја и данас буцова највише ловим штаповима од 3.0 м, а у својој колекцији имам и краће (до 2.7 м) и дуже (до 3,3 м). Као прво, за данашње стандарде дужи штапови (од 3.0 и 3.3 м) често омогућавају и даље избачаје, што понекад у лову буцова бива пресудно ако је јато далеко од обале или чамца. Као друго, дужи штапови нам омогућавају да лакше заобиђемо препреке испред нас, попут пањева, грања, сајли и сл., при маневрисању варалицом. И као треће, дужи штапови понекад омогућавају и вођење варалица под угловима под којима их не можемо водити штапом од, на пример, 2.4 м. За буцова је идеална декларисана тежина бацања око 40 г, али са овим податком треба бити опрезан јер многи произвођачи имају различите критеријуме око обележавања декларисане тежине. Дакле, тек у руци искусног буцовџије види се да ли је то заиста „40 грама“, или можда мање или више. То је прво, а основу тог првог закључак би био: „Добро, штап од 2.7 до 3.0 м, четрдесетограмац, то је то!“ Али, има још...

Као друго, за мој укус боље је изабрати мало „мекши“ штап, ближи параболику, него сасвим „оштар“ штап који смуђароши обожавају. Оно што је предност у лову смуђа (детекција ударца у великој дубини и јакој струји, брзина контре, значај доброг забадања удице у тврда уста и сл.) не мора бити предност и у лову буцова, а може бити и мана. Наиме, ударац буцова (осим у зимским условима) лако ћете детектовати, а некад ће Вам буцов штап буквално избити из руку, контру углавном дајете рефлексно, а уста буцова нису тврда и немају зубе као што их имају смуђ или штука, ни „четку“ као сом. Дакле, исувише „брз“ тј. „оштар“ штап овде нема конкретне предности (осим лова на екстремним даљинама!), али има једну ману: уколико је Ваша удица плитко забодена, комбинација са „преоштрим“ штапом и упреденом струном (плетеницом) може бити погубна јер се уста лако могу поцепати, а уколико дрил није правилно подешен, резултат може бити и гори, јер крупан буцов у снажном бегу пред обалом лако исправља удице и кида лоше везане чворове.

Као треће, постоје и нијансе уколико решите да се баш специјализујете за лов буцова: на пример воблерашки штап мора несумњиво бити „мекши“ у односу на штап за далеке избачаје тешких пилкера, где ће Вам брзина и снага контре на, рецимо, 60 м даљине опет постати значајан фактор.

Избор машинице

Избор машинице за лов буцова не треба много мистификовати. Ја користим машинице величине 2500 и 3000 по Шимановим мерама, а избор величине условљен је различитим факторима. Мања машиница иделана је: а) ако желите да пецате дуже током дана, јер је лакша па мање умара; б) ако желите да пецате воблерима, јер Вам не треба предалек избачај, па ни велики капацитет шпулне; в) ако не очекујете капиталне буцове, јер Вам не треба ни дебља струна или најлон, па капацитет шпулне не може бити споран. У супротном, нека Ваш избор буде машиница величине 3000. Иако се у рекламама и у разговорима све више наглашава значај брзине преноса, мислим да то није пресудан фактор јер све данашње машинице имају довољно добар пренос, а и солидну снагу. Лов буцова не троши машинице попут лова тешким главама, у којем има и много закачињања и сл. Једини незгодан фактор за издржљивост Ваше машинице су снажни ударци буцова, што се делимично може контролисати пажљиво подешеним дрилом (кочницом).

Избор најлона (монофила) и струна (плетеница)

Овде савет није једноставан као што се многима чини, јер и најлон и струна имају и предности и мане. Најлон (монофил) има предност уколико ловимо зими јер не упија воду па се мање леде проводници. Уколико Вам је штап „преоштар“, истегљивост најлона може помоћи да ублажите снагу бегова крупног буцова, а и да више уживате у замарању. С друге стране, уколико ловите буцова на великој удаљености, избор струне је прави избор због брзине и снаге контре. Најлон је ту лош избор: контра касни, а није ни довољно снажна због истегљивости. Ако бих морао да бирам, мој избор би у већини услова и техника лова била танка и издржљива плетеница отпорна на хабање, јер не треба заборавити колики је број забацивања и колика је брзина вођења варалица током лова буцова (где чак и вођица на машиници и проводници на штаповима стварају озбиљно трење), али на њеном крају би морао бити најлон или флуорокарбон дебљине до 0.25 мм, дуг барем 1.0 м. Изузетак су услови са температурама испод нуле, а буцов се и тада лови, када прелазим на квалитетне најлоне дебљине 0.25 мм.

Избор варалица

Ако негде постоје дилеме, то је око избора варалица. О томе би се могла, па и морала, написати књига да бисмо били довољно информативни. Параметри који одлучују да ли ћемо изабрати воблере, површинце, главињаре, пилкере, стримере или нешто сасвим друго бројни су и разноврсни: годишње доба, јачина, температура и замућеност воде, временски услови, даљина на којој ловимо, итд. Углавном, ако је вода бистра а јато близу обале, препоручујем систем који чине воблер са ситнијом вибрацијом и стример. Што је јато даље, то је већа наша потреба за пилкерима и главињарама. Уколико буцов у зони нашег избачаја раубује, али не удара на наше воблере, главињаре или пилкере, право је време за различите површинце: попере, заре, пропелерце... Код њих је проценат упецаних буцова низак, али задовољство у лову врхунско!

У карактеристичном буцовском цугу морамо бити концентрисани и што пре пронаћи добитну комбинацију јер је буквално сваки секунд важан. Буцовски цуг, наиме, не траје дуго, понекад само неколико минута. Зато је важно имати велики избор варалица, али и одлично знати њихов распоред у кутијама. У цугу све мора бити на дохват руке: клешта за вађење удица, фото-апарат за сликање пре враћања рибе, оштрач удица, низаљка уколико ћете сачувати понеки примерак...

Буцов је површинска грабљивица и избор декора наших варалица нимало није безначајан. У то сам се уверио безброј пута, нарочито уколико је вода бистра. Навешћу најбољу илустрацију: дешавало се да само разлика у нијанси боје стримера (на пример сасвим бели и сивкасти) услови огромну разлику у успешности лова двојице буцовџија који стоје један до другог и погађају исто јато врло активних буцова. Избор декора је исти као и код лова других грабљивица: за бистру воду - натур декори, за мутну могу и они „дречави“. У бистрој води и чувени RH (Red Head - ред хед) декор може дати фантастичне резултате. У условима смањене видљивости, а то су праскозорје, зора и сумрак, мој омиљени декор је B (Blue), односно плава леђа воблера и главињара, али и SB (Silver Blue), односно плава леђа, сребрни бокови и наранџасти трбух.

По правилу бирам воблере што ситније вибрације, и то је једино што спаја све моје фаворите. Добро је и да се могу што даље забацити, па волим тонуће варијанте, а величине буцовских воблера у мојим кутијама су од 3 до 9 цм. Такође, облици су од издужених, миноу облика, па све до класичних крушкица са мање израженом вибрацијом. Уколико сте решили да се специјализујете за лов буцова, нарочито немојте штедети на набавци површинаца јер је ту неретко и нијанса пресудна, а разлике су огромне: од отежаних површинаца који сасвим равно секу површину воде (у чему су се нарочито специјализовали Јапанци), преко класичних зара које иду цик-цак и пропелераца који карактеристично ситно пљускајући привлаче грабљивице, до бучних попера. Правила нема: некада буцов удара на пример само на заре, некада само на бучне попере, а понекад не бира и удара буквално на све што се креће по површини.

Овде је важно да нагласим врло битну ствар коју многе буцовџије сматрају небитним детаљем: копче на које качимо варалице морају бити што мање, али истовремено и што јаче. Овде се стално праве две грешке. Једни стално стављају превелике копче, чак и превелике карабињере (вртилице), које буцови лако виде, а који истовремено и кваре рад лакших воблера. Други, пак, стављају сасвим мале копче, али од исувише танке жице које крупни буцови при ударцу или снажном бегу лако отворе. Нажалост, и мени се дешавало да због потцењивања снаге буцова изгубим капиталне примерке због избор лоше то јест мекане копче. У вези са наведеним је и избор алкица и удица на нашим варалицама. Нека буду што јаче у одговарајућој величини! На многим и домаћим и страним варалицама читаво моје друштво буцовџија мења и алкице и удице јер су превише меке и склоне отварању при замарању буцова.

Избор места

Овде нема правила. Ја највише волим пресек струје и „тишака“, нарочито ако је на тој линији и нека већа препрека попут пања, стене, бове, везаног чамца и сл. Дешава се, међутим, да јата буду и у сасвим равној струји, или у потпуном тишаку, нарочито уколико је свуд около прејака струја. Линија која раздваја ток и контраток такође је идеално место. Једини прави савет је претраживати што више терена и, наравно, „одмарати“ места, односно одлазити са њих чим схватите да вас је јато препознало као опасност. Дакле, што више кретања, а кружење у промени позиција може да буде добитна комбинација јер најизгледнија места посетите више пута, са паузама. Битно је нагласити да јата буцова брзо мигрирају и да су, истовремено, најчешће врло плашљива. Прецизност у забацивању зато је неретко кључни фактор успешног лова. Зато је смиреност када угледамо јато активних буцова неопходна управо колико и прибор који нам омогућава што прецизнији забачај.

Избор годишњег периода

Када се говори о условима за лов буцова, прича се најчешће превише упрости. Најчешће ми мање искусни риболовци постављају следећа питања. „Од када до када ради буцов током године?“ или „Која је најмања температура воде на којој буцов ради?“ и слично. Увид у мој пецарошки дневник, који водим од 1981. године, показује следеће: а) нема месеца у којем буцова нисам ловио, укључујући и јануар и фебруар; б) што је већа река, то буцов на њој раније прекида своју активност: на Дунаву, на пример, скоро по правилу стаје пре него на Сави, а почиње касније (а чини ми се да то није у вези само са температуром воде); в) најнижа температура воде на којој сам уловио више од једног буцова током једног риболова, што указује на чињеницу да није била у питању пука случајност, била је нешто нижа од четири степена (Сава, фебруар). Због ефикасности, моји најомиљенији месеци за лов буцова су септембар, октобар, новембар (на Дунаву и свим другим рекама), али и децембар (на Сави, па и Тиси). Највише ужитка, међутим, пружа ми лов буцова у јануару, како на чувеној Топлој Млави код Костолца тако и на Сави у Београду. Улови у јануару нису спектакуларни ни по броју ни по тежини уловљених примерака, али се сваком јануарском буцову радујете неупоредиво више него, на пример, октобарском.

Избор доба дана

Моје искуство у лову буцова глобално се разликује од многих других ако говоримо о идеалном добу дана. Док многи тврде да је најбоље доба дана када сунце изгреје, ја сам убедљиво највећи број буцова, чак и током зимских месеци (што хоћу посебно да нагласим), уловио у најранијим јутарњим часовима и у сами сумрак. То, наравно, није правило, а заиста сам пецао и на многим теренима на којима буцов са активношћу није почињао у саму зору, чак ни током врелих летњих дана. Цик зоре, међутим, има још једну велику предност, а то је да на води тада углавном није пецарошка гужва, а тишина је беспрекорна, па је и буцов мање опрезан. Уз то, погодује нам и смањена видљивост, као и чињеница да је после ноћи буцов очито гладан. У летњим и јесењим месецима циљано се може ловити и ноћу, у шта многи вараличари не верују. Такве ноћи, додуше, нису честе, а најчешће их препознамо по бучним ноћним раубима буцова, који се звучно суштински разликују од смуђевог „цоктања“, па чак и од рауба сома на површини. Најидеалније су топле летње ноћи без ветра или са сасвим слабом кошавом. Месечина је такође добар фактор, али и сваки извор вештачке светлости на осветљеном кеју, уз мост и сл.

Избор технике лова

При опису технике лова морам нагласити одмах: уколико је вода изнад 15 степени, за буцова не можете вући пребрзо! У топлој и бистрој води трудите се да варалице водите што брже уколико проток није пребрз. У врло јакој струји, брзина повлачења мора бити спорија да би варалица деловала природније. Такође, што је вода хладнија, варалицу ваља водити спорије, а током јануара и фебруара буквално брзином којом водимо воблере за смуђа. Да је буцов зими слаб и спор, показује и чињеница да изостаје силина његовог ударца. Током зимских месеци понекад је ударац буцова могуће детектовати само врло осетљивим штаповима.

Понекад у лову буцова најбоље разултате даје равномерно и праволинијско вођење варалице, а понекад, опет, непрекидно сецкање, заустављање и нагла промена угла и правца под којим водимо варалицу. Код лова главињарама, пилкерима и тонућим воблерима може се десити да буцов најбоље удара у пропадању. Како правила заправо нема, све време морамо на води тражити добитну комбинацију у избору варалице и технике којом је водимо. Истовремено, треба претраживати и слојеве воде јер је буцов некада на самој површини, некад у средњем слоју, а није реткост ни да буде на самом дну, нарочито када значајно опадне температура воде. Из тог разлога битно је да међу воблерима буде, поред доминантних плиткоронаца и средњеронаца, и понеки дубокоронац, као и за ту ситуацију неизоставне главињаре.

Цугови , „самци“ и „дежурни“

Напоменуо сам значај цуга у лову буцова. Уколико цуг промашимо или недовољно искористимо, упропастили смо читаво пецање. Постоје бројни разлози за недовољно искоришћен цуг, а истаћи ћу два посебно карактеристична. Мање опасан је мршење система због узбуђености риболовца. Док систем расплетемо или превежемо, неретко је цуг већ прошао. Опаснији разлог за промашен цуг је неопрезност риболовца при вађењу удице из уста буцова, која неретко због наглог трзаја предатора заврши у шаци. Дакле, ма колико био узбудљив цуг, удицу вадите пажљиво и стрпљиво! Током летњих месеци цугови су сасвим кратки, трају понекад само десетак минута. Како температура воде пада, цугови се продужавају, а по идеалним условима дешава се да буцов ради током целог дана, али не истим интензитетом.

Многе буцовџије, нарочито на Морави, посвећују се лову „самаца“, изузетно крупних буцова који лове ван јата. За њих морате бити наоружани стрпљењем и адекватним прибором, а лоцирати их можемо само на основу препознатљивог рауба који не оставља дилему да је у питању баш крупна риба. Наравно, „самци“ су изузетно лукави, имају много искуства, и обично им треба понудити варалицу за коју претпостављамо да је до тада већ нису видели. Мене заиста задивљује способост буцова да препозна и умеморише превару, а „самци“ су по том питању непревазиђени! Ловци на „самце“ никад не лове много примерака, али се зато увек могу похвалити капиталним уловима.

Коначно, неретко се дешава да при првом забацивању на одређеном месту уловимо буцова, а да после тога сва остала забацивања буду узалудна. Такве буцове у жаргону зовемо „дежурнима“, а они најбоље потврђују две чињенице: а) да су буцови најчешће изузетно опрезни; б) да због тога треба што чешће мењати места током једног риболова.

                                                Александар Милановић, Београдске буцовџије